Tog jutra, kada sam se kretao ka Cedar City-ju, osećao sam se odlično, jer sam znao da grad ima univerzitet; znači da će biti mali ali živi grad, u kom ću moći da se odmorim barem dve noći i odlučim šta dalje.
Da, šta dalje?
Već par dana mi se mota po glavi da napravim izmenu plana, a za to mi je trebalo da provedem vreme na internetu sa dobrom wifi konekcijom. Prvobitan plan je bio da se od ovog gradića vraćam skoro osamstotina kilometra na istok prema Denveru, gotovo celim putem kroz Sonora pustinju, pa tek onda da krenem ka severu, preko Stenovitih planina ka Jelouston Parku. Nije mi se sviđalo da vozim kroz Sonoru u obrnutom smeru. Alternativa je bila da krenem na istok prema San Francisku, pa kod Sierra Nevada planina da skrenem na sever, biciklističkom varijantom poznate treking staze koja se zove Pacifička kresta. Ovu trasu sam gledao u filmu „Divljina“, snimljenom po istoimenoj knjizi. Postoji i alternativa ovom putu, par stotina milja dalje na zapad uz obalu Pacifičkog okeana. Ova mogućnost mi se sviđala u slučaju da prognoza vremena, za planinski deo, bude izuzetno loša. U tom slučaju mogao bih da skrenem ka Pacifiku gde bih verovatno imao više kiše i vetra ali ne – snega i zime.
Prerano sam stigao na ove planine i brinuo me sneg i hladnoća, koji su mogući na prevojima sve do polovine juna. U prvobitnoj varijanti, preko Stenovitih planina ne bih imao paralelanu putanju. Jedine opcije u slučaju lošeg vremena bi bile ili da čekam dok ne prođe loše vreme ili da idem putevima koji nisu preporučeni.
Od kada sam ušao u Grand Canyon, svakog dana pređem neki prevoj preko dvehiljade metara i tako će se nastaviti i dalje, očekuju me prevoji i preko dvehiljadešesto metara. Na visini od hiljadu metara noći su ugodne ali već na hiljadupetsto – šesto metara temperatura se spušta blizu nule; još ako duva vetar, osećaj može biti vrlo neugodan. Ja sam na visini preko hiljadu metara više od mesec dana, sa par dana izuzetaka, što nije ništa strašno, ali “stare kosti” a pogotovu one koje su bile lomljene, a ima ih, svakog jutra glasaju protiv niskih temperatura.
Ispred ulaska u grad na Google mapi sam našao motel po pristojnoj ceni, bez komentara – “ne ulazi”. Posle onog slučaja u Luizijani redovno čitam mišljenja korisnika za svako mesto gde treba da prenoćim. Motelčić je bio upravo onakav kakvim su ga opisali, staromodan; potrebno je renoviranje ali su sobe čiste a osoblje preduzimljivo i ljubazno.
Odmah pored motela bila je Pizza Hut picerija a ja sam bio jako gladan i suprotno redosledu radnji koje imam prilikom kampiranja (prvo nameštam šator pa se tuširam pa tek onda spremam večeru), odmah sam krenuo na jednu dobru picu. Pustinjski vetar mi je sredio bradu a kaciga kosu, preko koje sam navukao kačket, i takav otišao u piceriju. Hteo sam samo da naručim picu koju bih poneo sa sobom u sobu i to sam rekao mladoj konobarici. Čudno me pogledala, nešto se domunđavala sa koleginicom i onda mi ponudila da se besplatno poslužim izloženim parčićima u pica baru. U prvom trenutku nisam razumeo o čemu se radi i ponovio sam da bih ja poneo picu sa sobom. Gospođica mi je odgovorila da nije dozvoljeno iz pica bara iznositi pice ali da mogu slobodno da jedem koliko hoću. Tada sam shvatio. U prvom trenutku sam bio zatečen, pa ljut ali sam se onda pogledao u ogledalo. Dani na bicikli i moj lični stilista, pustinja, su učinili da ličim na beskućnika. Strogo precizno gledano, ja to i jesam: skitam od mesta do mesta, sa svojim zavežljajima na bicikli i spavam na otvorenom. Izašao sam iz picerije, sa jedne strane posramljen, a opet, iako su u mom slučaju pogrešili, imali su dobre namere. Dobro je da ima takvih ljudi koji imaju saosećanje prema drugima u nevolji. U svakom slučaju, shvatio sam da moram da odem do frizera – odmah!
I tako, sa potšišanom kosom i bradom nastavljam na zapad putanjom koja se zove Western Expres, ka drugoj – Sierra Cascade, koja će me odvesti do Seattle.
Trail-putanja Zapadni Expres, dobila je naziv po Pony Expres-u, nekadašnjem načinu raznošenja pošte, koji se najduže zadržao baš u ovoj udaljenoj oblasti. Prema objašnjenju Adventure Cycling Assosiation-a, na ovom delu traila me očekuju najusamljenija područja u Americi. Razdaljine između gradova su i do stotrideset kilometara, po planinskim prevojima, bez vode, bez farmi i sa vrlo sporadičnim saobraćajem. Nije mi prvi put da se susrećem sa takvim izazovima; kada sam vozio po Pamiru imali smo razdaljine i po nekoliko dana između gradova a saobraćaja nije ni bilo. Ne plašim se, ali preduzimam potrebne mere: više hrane u rezervi i barem pet litara vode.
Krećem dalje…
