Sneg se otopio skoro u potpunosti, imam utisak da ga ispod dvehiljade metara nije ni bilo. Ostalo je hladno, temperatura je padala i do par stepeni ispod nule. Ja sam se u kampu nalazio na delu koji se zove „hike & bike“ i košta, simboličnih, šest dolara, što bi i za naše uslove bilo OK. Odmah pored mene je par iz Škotske, nisu pričljivi. Preko puta je Nemac iz Minhena, dobroćudan tip, malo šuška pa mu je engleski baš simpatičan. Sa njim sam dosta pričao, pošto i on sam putuje; moje je godište ali ima drumašku biciklističku orijentacuju. Na ovaj put je krenuo sa karboncem i gumama 700 x 24, što bi značilo – gotovo trkačke. Razlog, zašto sam ga odmah zavoleo, je njegova vreća za spavanje. Jutros mi je prišao i pitao me, direktno: “Bro, jel’ tebi bilo ‘ladno nočaš.“ Meni je bilo malo glupo da ispadnem neznalica, kao nisam znao da ponesem pravu vreću (a nije da nemam, imam, još sa puta po indijskim Himalajima – Ferino sa kilogram paperija, spavaš kao u sobi sa parnim grejanjem), pa mu kažem: “Ma, OK je”; kakvi OK, te noći sam obukao sve što sam imao. Na to će on: “Ja šam še šmrzao”, pa dodaje, kao da se izvinjava: “Šve šam šajtove proverio kada šam še špremao ža put, nije trebalo da bude išpod šedam štepeni.” Samo što ga nisam zagrlio; on, koji živi ispod Alpa, je pogrešno procenio, još Nemac!
Tu, pored nas, su i dva hiker-a (pešaci). Hiker-e obožavam, oni jedino izgledaju klošarskije od mene, a ovi su bili ultra, u mnogo čemu. Nemaju šator da bi bili lakši, pa spavaju u bivak vrećama i imaju šatorsko krilo koje šire iznad. Milina jedna, kada mi je hladno samo gvirnem, kroz malo otvoren ziper na šatoru, na njihovo šatorsko krilo, i odmah mi je super. Posle one noći, kada je pao sneg, odneli su sve svoje blatnjave stvari u restoran i tamo ih raširili da se suše. Inače, pešače iz Meksika i idu na sever do Kanade nekom svojom trasom Grand Devide-a. Zarasli su u brade, skoro kao i ja, samo im ne stoje tako dobro kao meni (he, he).
Kartica mi i dalje nije radila, banka u Grand Canyon-u neće da zameni eure tako da mi je, kada sam platio kamp, ostalo još sedam dolara. Osećao sam se kao u kvizu:
Ja ne znam odgovor.
Da pitamo publiku? Ni ona ne zna odgovor kako da rešim problem.
Pomoć prijatelja? To može, ali moram da se vratim nazad, barem jedan dan vožnje.
Javili su mi da će banka odblokirati karticu do sutra ujutru. Vreme je bilo da sagledam situaciju – prvo hrana, pogledao sam šta mi je ostalo. Uredno sam napravio popis: jedno pakovanje pirinča, ovsene pahuljice za jedan obrok, malo zobalica i par kašika peanut butter-a na dnu teglice, kao i nekoliko tortilja. Biće dosta, mislio sam se ja, pogotovu ako se uzme u obzir da sam imao i nekoliko kesica čaja, dosta nes kafe, jednu glavicu luka, u ubuđan džindžer, valjda još iz Teksasa. Kada sam rešio hranu, red je bio da obiđem Kanjon, barem onaj turistički deo.
Od mesta gde je kamp, napravljen je put koji ide ivicom Kanjona desetine kilometara, sa leve i desne strane. Pošto nastavak mog puta treba da bude desno, odlučio sam se da obiđem levi deo. Taj prvi pogled, na dubine, boje i prostor Kanjona, bacio me na kolena. Prva misao mi je bila: surova lepota nastanka sveta. Inače, ne volim mesta koja su puna turista, arogantno sa moje strane, priznajem. Ali, u tom trenutku, delio sam svoje oduševljenje sa svim prisutnim turistima: Nemcima, Francuzima, Kinezima, Meksikancima, Poljacima, čitavim svetom, čak i sa onima sa kojima, inače, nemam ništa zajedničko. Svaki ugao, svaki pogled, bio je nov i jedinstven; nisam mogao da se zasitim, približavao sam se ivici ponora sa bezumnom željom da poletim kroz kanjon do samog kraja. Oko nas su se šetali jeleni i rakuni, slobodno, kao da su delili moje mišljenje – “ovde, na ovom mestu, svi smo jedno”. Ostao sam skoro do zalaska sunca.
Ujutru, kartica je bila odobrena, digao sam keš za neophodnu hranu, i rezervu za eventualne probleme i krenuo dalje. Tokom današnjeg prepodneva, dok sam vozio ka izlazu iz Kanjona, motale su mi se razne misli po glavi, ali je jedno sigurno: žao mi je što nisam ispitao i dubine kanjona, kao i brzinu njegove reke i neverovatnih bukova, koji samo mogu da se nazru iz pojedinih uglova sa vrha Kanjona.
Vrhovi kanjona su visoravan na dvehiljade metara koji se, na nekim mestima, dižu i više. Put kojim sam vozio, ide po najvišim prevojima, do dvehiljadetristotine metara. Posle zadnjeg stajališta za razgledanje Kanjona, koje se zove „Pogled na pustinju“, izlazi se iz Kanjona i ulazi u pustinju koja pripada Navaho Indijancima. Čitav taj predeo je rezervat Navaho Indijanaca i nije dozvoljeno divlje kampovanje. Rezervati se smatraju kolektivnom privatnom svojinom i vrlo je ozbiljan prekršaj ući na njihov posed, pogotovu što vrlo često nije jasno koga treba pitati. Ovde policija ili rendžeri imaju ograničenu jurisdikciju, barem su tako meni rekli. Čeka me par dana vožnje po ovim predelima.
