Ušuškan sam u vreću sa kapuljačom navučenom preko glave. Osećam kako mi nos prijatno zebe. Čujem neke čudne zvuke, kao da neko prelazi štapom preko šatora. Ustao bih da pogledam ali me mrzi da se izvlačim, a siguran sam da nije ništa zbog čega bih trebao da se budim. Kako se zvuk ponavlja, u polusnu počinjem da razmišljam da je to možda neka životinjica, ili šišarka koja pada sa okolnog drveća. Nisam svestan koliko je vremena prošlo, ali taj čudni zvuk me, ipak, razbudio. Izvukao sam ruke iz vreće, baš je bilo hladno, nekako resko. Uzeo sam lampu i osvetlio, kroz mali prostor koji sam otvorio. Napolju je napadao sneg, sve se beli. Taj zvuk, koji me probudio, je zvuk snega koji je, povremeno, sklizavao niz šator. Protresao sam krov šatora i sneg se sručio. Nije mi prvi put da spavam u šatoru po snegu. Na turno skijanju to redovno radimo ali tada je i oprema drugačija. Moj šator je za tri sezone ali verujem da ima dobru konstrukciju da izdrži težinu snega. Bojao sam se, jedino, da se voda od otopljenog snega, ne podvuče ispod poda. Pitao sam se da li mogu nešto da promenim? Pošto ne mogu, ušuškao sam se i nastavio da spavam.
Razdanilo se uveliko ali nisam imao razloga da ustajem. Potpuno je jasno da tog dana neće biti vožnje, pa sam ostao ušuškan i pomalo dremao. Prijatno mi je, odavno nisam imao priliku da se ujutru izležavam. Prebiram po mislima šta mogu da radim i sladim se, unapred, doručkom kojim ću sebe častiti u restoranu turističkog centra Grand Canyon-a.
Razmišljao sam šta da obučem, i sav sam srećan što sam, samo dan pre, plašeći se najavljene hladnoće, kupio dobre rukavice i kapu, u nekoj prodavnici sa opremom za radnike. Kapa je užasno smešna kao da je iz slikovnice o vilenjacima, ali meni nekako odgovara uz moj “outfit”. Imao sam samo jedan mali problem: patike koje sam izgubio u državi Misisipi nisam nadomestio drugim, od obuće imam samo biciklističke patike-sandale i croks papuče. U Ostinu sam, umesto teških patika, kupio nepromočive čarape. Tada nisam mislio da će mi trebati a bile su mnogo lakše od bilo kojih patika. Ovakve čarape sam tada po prvi put video, nisu od neoprena već od nekog materijala koji diše a potpuno je vodonepropusan, a i izgledale su toplo.
Šta ću, obuo sam vunene čarape pa preko njih ove nepromočive pa croksice i izašao napolje. U početku sam pažljivo gazio po snegu, pa onda odlučnije, i zaključio sam da su čarape odlične; stvarno su nepromočive i tople, kao da sam u čizmama. Gacam ja tako, srećan, nakinđuren i kapom i rukavicama, prema toaletu, kad tu, pored, dve Kineskinje kampuju. Upoznao sam se sa njima prethodnog dana, pa sam ih sada srdačno pozdravio, na “mom” kineskom. Pre dvadeset godina radio sam u Kini, pa natucam pomalo, ali sam mnogo zaboravio i od onog malo, što sam znao. Jedna od njih ne zna engleski dok druga tečno priča, sa jakim kineskim akcentom. Obe su uplašene zbog snega, i čitavu noć su provele u automobilu sa upaljenim motorom, a šator su oborile da ga sneg ne bi slomio. Uzbuđeno su mi rekle da su se već raspitale i da će put biti očišćen do deset i da će one odmah natrag u Kaliforniju. Moram da priznam da sam se malo šepurio u svojim čarapicama, i nonšalantno gacao po dubokom snegu. Jedna je to primetila i upitno me gledala. Mogu da pretpostavim šta je mislila: taj Nanslavu (direktni prevod je – južni Sloveni, kako su nekada zvali nas, Jugoviće) sa tom bradom i smešnom kapom, gazi u papučama po dubokom snegu; mora da nešto nije u redu s njim. Pomislio sam da joj objasnim da sam ja pravi “čarapan”, naslednik onih mojih zemljaka Kruševljana, koji su prešli Kajmakčalan u čarapama (od svih urbanih legendi o Čarapanima ova mi najviše prija, pa sam je “usvojio” kao tačnu). Odustao sam, jer to ne bih znao da objasnim ni Kinezima koji govore srpski a kamoli na kino-engleskom jeziku.
Tako, srećan što mi nije hladno i što sam suv, otišao sam u restoran – prodavnicu i uzeo doručak. Kada je trebalo da platim, kartica nije prošla. Platim gotovinom i stanem sa strane da posmatram kako ide drugima. Pomislio sam: pao je sneg pa ne rade veze, kao kod nas! Ma jok, (ovo “jok” mi se uklapa sa čarapicama) kartice rade svima. Počinjem da prebiram šta sam i kada platio, pa se setim da ni dan pre nisam mogao da platim karticom taksu za boravak u nacionalnom parku a ni kamp. Posle doručka, otišao sam do ATM-a da probam da dignem keš, ali kartica ni tamo nije radila. Tu je odmah i banka pa sam probao da zamenim eure (iz slamarice) ali ni to nije moglo, uz obrazloženje da je nekakav federalni zakon propisao uslove za menjačke poslove koje ne može da ispoštuje svaka poslovnica. Ljubazna službenica je još dodala da u Feniksu to sigurno mogu da uradim. Od Feniksa mi je trebalo četiri dana do Kanjona. Jasno je da mi je kartica, iz nekog razloga, blokirana i da moram odmah da zovem moju banku ali imam dva problema: provajder kod koga imam telefon ATT, nema mrežu u Grand Kanjonu i 2. maj je – praznik.
Tog dana sam se oslonio na rezerve hrane koje sam imao da ne bih trošio preostale dolare. Pred kraj dana gotovo sav sneg se otopio, zubato sunce mi je pomoglo da osušim šator. Prognoza vremena najavljuje poboljšanje pa ću sutra rešavati problem keša, a i čeka me obilazak turističkog dela Kanjona.
Živim po pravilima koja sam sam sebi nametnuo, danas za danas, nema smisla sekirati se za sutra i baš tako mi odgovara.
