Sedim ispred perionice veša u mestu koje se zove Marble Canyon, na reci Kolorado. Termin „mesto“ je vrlo rastegljiv u ovim krajevima. Ovde konkretno znači: pumpa, perionica, turistički biro, kafana i motel. Prema informaciji, koju sam dobio u turističkom birou i na benzinskoj pumpi, jedina opcija za postavljanje šatora je parking na državnoj zemlji, nedaleko od mesta. Do zalaska sunca ima još tri sata tako da mi je bolje da ostanem u mestu i iskoristim priliku za higijenu. Dok čekam da mi se opere veš, mogu da dopunim baterije za raznorazne „gadžete“, otkucam ovaj tekst (koji sam smišljao čitav dan) i popijem pivo. U javnom kupatilu ulaz se plaća pola dolara, a kada se uđe, još dva za toplu vodu. Čitavog dana razmišljam kako se i ja sam osećam kao da sam u mašini za pranje veša. Pretpranje je bilo pre par dana kada je pao sneg; natapanje – kada nisam mogao da podignem novac; pranje, da ne kažem ribanje – kada sam pokušavao da rešim problem sa bankom; a danas – sušenje na neverovatnih 100 stepeni (doduše Farenhajta – 40 Celzijusa), na toplom pustinjskom vetru. Sam sebi izgledam kao sedi bradonja koji se smeši iz mašine, kroz zastakljeni otvor, dok mu se glava okreće zajedno sa bubnjem. Nisam sasvim siguran ko sam ja: ovaj bradonja što viri iz mašine ili ovaj sa strane koji ga gleda. Nekako se sve izmešalo u ovih dva meseca.
Čitavog dana, nekih 120 kilometara, vozio sam kroz rezervat koja pripada Navaho Indijancima ili kako ih sada, politički korektno, zovu – Native Amerikans. Ne mogu da se otmem razmišljanju o prošlim i sadašnjim vremenima i da povlačim paralele. Ipak, zadržaću se samo na onome što vidim.
Kuće, u kojima žive, su skromne i razbacane po pustinji. Neke od njih su napravljene na oktagonskoj osnovi, kako bi podsećale na šatore, a druge su, pak, obične, pokretne kuće kakve se viđaju i po drugim delovima Amerike. Tu i tamo, može se videti i po neka farma, pre svega za uzgoj konja ili ovaca. Ono što je karakteristično za ovaj deo rezervata, je prodaja “autentičnih” proizvoda Navaho Indijanaca: posuda od gline, ukrasa, perjanica, noževa i sličnih suvenira. Pretpostavljam da je to zbog ogromnog broja turista, koji ovuda prolaze od severne strane Grand Kanjona ka južnoj i obrnuto. Usput, na jednoj tabli sam video da rezervat ima površinu kao dve trećine Srbije, ali se, gotovo ceo, nalazi u pustinjskoj oblasti.
Duž 120 kilometara, koje sam prevezao, postoji samo jedno mesto gde se može stati i uzeti voda ili neka druga potrepština. Mesto se zove Gap, i u centru ima osnovnu školu, crkvu i benzinsku pumpu. Ostale kuće su razbacane iza ograde, a do njih vode prašnjavi, neasfaltirani putevi. Vide se bandere koje razvode struju, ali ne i ulično osvetljenje. Na pumpi rade Navaho Indijanci, kao uostalom i svuda na toj teritoriji. Ime Gap, u prevodu – rupa praznina, savršeno mu odgovara.
Posle podne sam prešao prevoj od hiljaduosamsto metara i krenuo da se spuštam ka svom odredištu. Prvo, samo kao naznaka, a onda sve više i više, pojavljivale su se okomite litice Vermilion Cliffs-a. Fantastične litice crveno-sive boje, na kojima su se, tu i tamo, pojavljivale naznake vegetacije u bledo zelenoj boji. Da ovakav masiv postoji u nekoj maloj evropskoj zemlji, pa još da je na Balkanu, bio bi najveći i najviši na svetu, ovako to je samo usputna interesantna stvar, koju turisti gotovo i da ne primećuju u svojoj potrazi da nađu najbolji ugao za snimanje litica Grand Canyon-a. Na tih sto stepeni Farenhajta moja mašta je proključala, i u tim stenama, dok sam ih gledao iz daljine, video sam ljuta lica predaka Navaho Indijanaca. Kako sam se približavao, sve više mi je bilo jasno da je to mnogo više od naših ljudskih “problema” – to nas je sama Zemlja opominjala da smo manji od prašine, koju vetar raznosi.
Parking, na koji su me uputili za kampovanje, bio je odvratan; crvena prašina na njemu, debela nekoliko santimetara, nije mi se svidela. Nastavio sam dalje, još desetak kilometara, prema mestu koje je ucrtano na karti. Ispostavilo se da je u pitanju motel “Desert Lodge”. Nisam imao nameru da spavam u motelu već samo da upitam za savet. Dobio sam i to dobar: rekli su mi da sam izašao iz rezervata i da sva zemlja iza ograde pripada državi i da mogu da spavam gde god hoću, ako sam, barem, milju udaljen od privatnog poseda.
Spavanje u pustinji, daleko od civilizacije, nezaboravan je događaj. Inače, ako ne preti neka ozbiljna hladnoća, postavim samo unutrašnji, mrežasti deo šatora. Tako, pre nego što zaspim, gledam nebo prekriveno zvezdama, prepustim se mašti i sećanjima. Tada, jako volim što sam sam. Još lepše, od zvezdanog neba, je svitanje. Zemlja, koja se čitavog dana grejala na suncu, noću se polako hladi; da bi na sat vremena pre svitanja, kada je najhladnije, počela da pucketa, kao da neko hoda po pesku. Vetar me budi i ja sam spreman za rađanje crvenog neba iza planinskog masiva. Spakovao sam se i smućkao nes kafu sa hladnom vodom jer me mrzelo da vadim i pakujem primus. Kada su me prvi zraci sunca obasjali, bio sam spreman da krenem.
Klif je tek sada postajao veličanstven.
