Za doručak sam naručio kajganu od tri jaja, sa ljutim kobasicama, krompirom, slatkim pasuljem i teksaškim tostom. Posle tog laganog doručka, bio je red da se zasladim pa sam uzeo porciju palačinki sa borovnicama, prelivenih javorovim sirupom. Sve to sam zalio sa četiri-pet šolja kafe, refil, kako kažu. Nekako baš kada sam završavao sa palačinkama, pojavio se i moj poznanik „Lenon“. Seo je kod mene i, ne pitajući da li sam jeo, rekao je da moram da probam mafin sa čokoladnim mrvicama i dobrom šoljom kafe. Pa šta sam mogao kad čovek nudi, a i stvarno je bilo ukusno. Al’ se nekad dobro jelo baš, ili: al’ se ovde dobro jede baš…
“Lenonova” priča: potiče iz malog grada u Utah-u, otac mu je bio radnik, mada nisam siguran šta to konkretno znači. Sedamdesetih je bio aktivista protiv rata u Vijetnamu i to ga je svrstalo u demokratske liberale. Posle univerziteta, odlazi u Los Anđeles i dobija posao u Holivudu kao asistent asistenta za dizajn scene. Vrlo lepo priča, sa puno detalja i opisa. Posebno mi je bila upečatljiva priča o njegovom renault-u 4 ili kako ga on zove “Quatrelle”. Četvorka mu je bila u očajnom stanju i nije mogla da ide brže od pedesetak km na sat tako da je morao da vozi desnom trakom, gde su mu sve kamiondžije trubile što vozi sporo; dok se on sve vreme plašio da mu auto ne stane. Zbog toga je kretao na posao već u četiri ujutro, a na poslu je provodio i po četrnaest sati dnevno. Prema njegovim rečima, radio je na vrlo ozbiljnim filmovima i napredovao do glavnog dizajnera scene. Uz napredovanje je došla i kuća u LA, ali je, gotovo sve vreme, živeo odvojeno od supruge. U Holivudu je proveo tridesetak godina dok se nije razboleo, a onda je otišlo sve: i posao i kuća. Morao je da ide iz Los Anđelesa jer su mu troškovi bili preveliki, i tako se obreo ovde u Hillsboro-u. Voli ovo mesto, počeo je ponovo da svira, i kaže da je našao svoj balans. Meni se, za trenutak, učinilo da je to priča koju priča svakom ko je spreman da ga sluša, a možda i grešim.
Čini mi se da je ovaj pustinjski vetar isti onaj koji se poigravao sa nama dok smo veslali, jer se ponaša slično: kada se sunce bliži zenitu raspojasa se i pokazuje koliko je jak i važan, da bi vrhunac dostigao pred sam zalazak sunca, a tada, kako sunce zalazi i on gubi snagu, kao da više nema razloga da se hvali. I tog dana je sve više divljao i kovitlao prašinu kako se bližilo podne. Tumarao sam okolo po mestu i tražio zanimljivosti koje bih mogao da snimim ili opišem, kad sam ispred kafea spazio poznate bicikle: Anne i Dan su se pojavili, iskobeljali su se uz planinu i kroz vetar, do ovog kafea. Uzeo sam go pro kameru i polako ušao u bar. Sedeli su odmah kod ulaza, a sa njima je bio još jedan biciklista. Zauzeti proučavanjem jelovnika, nisu me primetili kada sam prišao stolu. Jednom rukom sam snimao kamericom a drugu sam pružio nepoznatom biciklisti i obratio mu se: „Ja sam Peđa.“ Anne i Dan su se glasno nasmejali. Treći član ekipe bio je njihov stari poznanik, vozili su zajedno par dana u Luizijani. Ovaj Teksašanin, po zanimanju veterinar, vozi rekumbet: bicikl na kome se sedi u poluležećem položaju, sa nogama napred. Pre par godina, polomio je skočni zglob i pokidao nerve. Iako je imao par operacija, još uvek se ne oseća sasvim sigurno na standardnoj bicikli, gde je sva težina na stopalima, pa se odlučio za ovu modifikaciju. Bicikla koju vozi je jako dobra i skupa.
Posle ručka, predložio sam im da ostanu sa mnom u „zoo“ kampu. Nije baš da su imali izbora jer je vetar bivao sve jači i duvao je suprotno od pravca u kome bi trebalo da vozimo dalje, tako da su odlučili da mi se pridruže.
Saznali smo da je za šest sati poslepodne, u Wine baru, najavljen jam session (neformalna svirka, koju karakterišu improvizacije). Kada smo se pojavili u baru, lokalno društvo je već bilo tamo. U susednoj sobi, čuli su se muzičari, kako štimuju instrumente. Dva starija gospodina i jedan mlađi, sa šeširima na glavi; bilo je očigledno da se dobro poznaju. Njima se to veče pridružio i profesionalni muzičar, Afroamerikanac, koji je na proputovanju, a čuo je za njih. Izabrao je da te večeri svira na bas gitari.
Kako su počeli da sviraju, kao omađijani smo slušali: kao da nismo tu u nekom selu na hiljaduosamsto metara u Chihuahuan pustinji, već u nekom luksuznom kafeu, neke metropole. Setio sam se profesora iz Marathon-a koji je rekao „Tako udaljeno a opet, kosmopolitski.“
Debeli prsti, navikli na težak rad, i šeširi u koje se uvukla prašina, na ovim farmerima-muzičarima, naglašavali su lepotu trenutka. Muzičar-gost im se pridružio, isprva lagano, prateći ih, iskusno, a onda je krenuo i on da solira na basu. Poneseni muzikom i crnim pivom, prepustili smo se trenutku. Više nego ikada, na ovom putu, izgubio sam pojam o svojim godinama: mogao sam biti srednjoškolac koji je otišao na prvi koncert, mladić koji u studentskoj sobi sluša prijatelje, ili starac koji uživa u poznatim melodijama, zavaljen u omiljenoj fotelji u zamračenoj sobi. Muzika je, svojim univerzalnim jezikom, izjednačila godine, statuse, politička opredeljenja i rase. Magija ovog trenutka je ostala da traje u meni. Ljubomorno ću je čuvati duboko u sebi, da bih mogao da je prizovem kada dođu ona pitanja, koja nam se uvek vraćaju.
