Kotrljam se više od četrdeset dana; već sada, u ovom trenutku, ovo mi je najduža tura na kojoj sam do sada bio, a tek sam prešao trećinu puta. Svaki dan je pun izazova: nekada je to samo broj sati na bicikli, nekada logistika – gde naći vodu, kupiti nešto bolje od hrane ili gde prenoćiti, ali ništa od toga mi ne pravi problem koji bi mi pomutio misli i zadovoljstvo što sam sada, u ovom trenutku, ovde. Ne razmišljam o tome šta ću posle puta, čak ni o tome šta ću za par dana; nije mi važno ni koliko ću preći kilometara u toku dana. Kada sam, kao mlađi, planinario, putovao biciklom, kajakom ili čamcem, bio sam usredsređen na to da „uradim nešto“ što bi se okarakterisalo kao ekspedicija i/ili avantura, i u tome bih, često, ispustio lepotu tog putovanja. Ovaj „Put“ je drugačiji, da li sam se promenio, ostario ili, lepše rečeno, sazreo; ni o tome sada ne razmišljam, ostavljam to za drugo vreme, sada sam ovde, na putu koji vodi u Hillsboro.
Kada se skrene s puta koji ide iz Les Kruses-a ka gradu koji ima interesantno ime Truth or Consequences (zvuči kao dobro mesto za mnoge političare), i krene ka Hillsboro-u, pa preko prevoja Emori Pass ka Silver City-ju, nailazi se na tablu na kojoj piše da ste, od tog trenutka, prepušteni sami sebi jer dalje nema „servisa“. Kako sam kasnije saznao, ovaj servis odnosi se, kako na mrežu mobilnih operatera, tako i na redovno održavanje i čišćenje puta od snežnih nanosa. Emori Pass je visok nešto preko 2500 metara, tako da su česte iznenadne snežne ali i peščane oluje.
Kako sam skrenuo na ovaj lokalni put, tako me je vetar opomenuo da tabla nije postavljena bez razloga. Imao sam utisak da se poigrava sa mnom kao dobar bokser sa amaterom: levi kroše, levi kroše pa direkt, pa desni kroše. Put je vijugao kroz planinu i, posle par sati goredoliranja, popeo sam se sa hiljadu dvesta na hiljaduosamsto metara. Na ulazu u Hillsboro, nalazi se tabla sa objašnjenjem da se u ovom gradu kopalo srebro i zlato sve do hiljadudevetstotridesetdevete godine. Grad je polusrušen i prvo sam pomislio da je jedan od mnogobrojnih na ovom putu, koji su gotovo napušteni. Vozio sam skoro devet sati i definitivno nisam mogao dalje, a sledeće mesto je, sudeći po karti i Googlu, bilo još gore. Znao sam da ovde ima RV kamp, ali sam ipak gledao da li je moguće da se smestim kod vatrogasaca ili na mestu za piknik, koje je bilo u centru „grada“. U tom traženju, ugledao sam znak Wine Bar, i svetleći natpis: „Open“. Pa i da je fata morgana, super je! Parkiram moju mazgicu pored bara i onako prašnjav, s kacigom na glavi, uđem unutra. Za šankom sedi gospođa, rekao bih, mojih godina, ispred nje pet otvorenih flaša. Gleda me preko njih, drži šolju u ruci i pozdravlja me. Ne izgleda iznenađeno što me vidi. Sedam za šank, još da su mi zveckale mamuze utisak bi bio kompletan. Gospođa, plavuša sa dugom ravnom kosom, pogledala me, gotovo namerno ispitivački, prodornim bledo-plavim očima. Inače ne pamtim ovakve detalje, nego sam bio potpuno zatečen. Pozdravi, dobrodošlica, odakle i gde idem i slično, ovoga puta su izostali, umesto toga, rekla je:„Imamo pet otvorenih flaša, da pogađam koje će vam odgovarati.“ Šta ima da pogađa, mislim se u sebi, svako će mi odgovarati, ali sam ipak, uljudno rekao:“OK, izvolite.“ U svih pet flaša bilo je crno vino: Pinot Noar, Cabernet, Shiraz, Pinot – Shiraz i Pinot sa čilijem. Sva vina su proizvedena na plantaži njenog muža. Uzela je čašu, stavila ispred mene i sipala Pinot, malo, koliko za probu. Ja sa kacigom na glavi, uzimam čašu vrtim je i kao mirišem da osetim buke. Kakav buke, gladan sam, žedan sam, spava mi se, ne znam šta bih pre. Probam vino i kao – sviđa mi se. Probam drugo vino, a znam da će peto najviše da mi se svidi. Prekidam testiranje i pitam je: „Pa dobro, koje bi mi vi preporučili?“ Ona uzima flašu sa „čilijem“ i kaže: „Ovo je vino za vas.“ Posle kratke stanke nastavlja: „Crveni čili ima supstancu koja čoveka čini srećnim.“
„Stvarno, pa to je super!“, odgovaram i probam vino. U prvom trenutku, ne osećam ništa osim dobrog suvog vina, da bih trenutak kasnije osetio blagu ljutinu, koja je samo pojačavala dobar ukus vina. To sam i odgovorio, na njeno pitanje kako mi se sviđa vino.
Naručio sam čašu tog vina i krenuo da se raspitujem o mestu.
Nastaviće se…
